БОЉЕ ДА СИ ЗА ЧЕРГОМ КРЕНУО

Боље да си за чергом кренуо

небо да ти је кров.

Пуним срцем струне да удахнеш

уплетеш ноте међу гране,

вечерима да палиш и гасиш звезде јутрима.

Боље да си за чергом кренуо

прашњавим друмом на све четир’ старне света

да лако кренеш и лако стигнеш.

Са росном травом под узглављем

заноћиш и осванеш.

Боље да си за чергом кренуо

да се сопственом песмом храниш,

на планинском извору воде напијеш

и да се смејеш

Слободан а никад сам

Боље да си за чергом кренуо...

Милан Рашић (1931) ЧЕРГА

 ИДУ ЛИ НАМ ГОСТИ?

Погледаш ли и ти данас

к‘о и ја из даљине,

са небеске висине

иду ли нам гости?

Погледаш ли и ти данас

нашу кућу и двориште,

jел’ почишћено, покошено

jел’ све лепо удешено

пре него ли наиђу гости?

Погледаш ли и ти данас

jесу ли се око свеће окупили

 загрејали, зажагорили,

пред иконом помолили.

Погледаш ли и ти данас

 јесу ли чаше пуне и свега има,

 док ја из даљине гледам

 како тебе заиста  нема?

Погледаш ли и ти данас

                            иду ли нам гости, тата!?                           

ЗАВИЧАЈНА

Нигде не мирише земља душама предака

трава покошена, кишом орошена

не мирише нигде к’о у завичају.

И она липа корењем за корене свезана

нигде те хладом не обгрли,

као тамо, где си се први пут с  хладом загрлио.

Тамо где те деда на крило ставио

и жуљавом ,сељачком руком по глави гладио.

И нигде зора не свиће тако сигурно

k'о на небу завичајном.

Црквено звоно срцем не одјекне

и  грех се нигде не окајава

к’о  тамо где се крштава!

Нигде те нико не дочека к’о мајка

пуним срцем и пуном трпезом

на прагу завичајном!

Нигде се тако не пуца кад се  рађа

не пева и не пије!

И смрт нигде није тако болно лака

Као смрт у завичају!

ПРИЧЕШЋЕ

Тихим корацима кроз зору

Храму приступам

топлина и светлост ко анђели небески поју.

Душе се саздале кроз пламенове

Радост се сабрала кроз иконе.

Молитвом над храмом тајна се отвара

снага кроз звона душе поиграва

главе приклоњене мисли смирују.

Хвала ти Господе

за овај комад хлеба и вина

за опрост сваког покајаног чеда.

МАМИНА ЉУБАВ

Ошишах руно сунцу

привезах на преслицу

испредох вуницу

и сад ‘еклам.

Провлачим снопе златне

уплићем љубав и чекам.

Да топлином те ушушкам

руке да испуниш ми

и свет обасјаш

сунчевим очима.

foto: by Julie D`Arcy

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: